-„Dan” je kra­jem mar­ta u ru­bri­ci pi­sma či­ta­la­ca ob­ja­vio čla­nak go­spo­di­na Ko­pi­to­vi­ća pod na­slo­vom „Pro­na­đe­ne ko­sti Šće­pa­na Ma­log”, bez bli­žih po­da­ta­ka o to­me ko je bio la­žni car Šće­pan Ma­li. Ja nu­dim va­šim či­ta­o­ci­ma naj­bit­ni­je po­dat­ke o la­žnom ca­ru, na osno­vu ko­jih mo­gu for­mi­ra­ti svo­ju sli­ku o tom ta­jan­stve­nom čo­vje­ku.
Za­go­net­ku ko je la­žni car ri­je­šio je još 2001. go­di­ne isto­ri­čar dr Ra­do­slav Ve­ljov Pe­tro­vić u knji­zi „Šće­pan Ma­li – za­go­net­ka je re­še­na” (iz­da­nje Struč­ne knji­ge iz Be­o­gra­da). Na­kon du­go­go­di­šnjih is­tra­ži­va­nja po isto­rij­skim ar­hi­vi­ma Ko­to­ra, Be­o­gra­da, Du­brov­ni­ka, Za­dra, Cav­ta­ta, Mo­skve, Pe­tro­gra­da, Ki­je­va i Ve­ne­ci­je, isto­ri­čar Pe­tro­vić je do­ku­men­to­va­no utvr­dio da je Šće­pan Ma­li u stva­ri Jo­van Ste­fa­nov Ba­le­tić iz Bra­to­no­ži­ća (Pe­lev Bri­jeg), ro­đen 1728. go­di­ne. Cr­nu Go­ru je na­pu­stio kad je imao de­vet go­di­na, po­što ga je 1737. go­di­ne od Tu­ra­ka ot­ku­pio bo­san­ski ar­hi­e­pi­skop Umi­lin­ko­vić.
Stu­di­rao je pra­va na Uni­ver­zi­te­tu u Ha­leu na ri­je­ci Za­li (Nje­mač­ka), gdje je u 24. go­di­ni od­bra­nio dok­tor­sku di­se­r­ta­ci­ju „O oru­ža­nom pro­pa­gi­ra­nju ve­re” i ta­ko po­stao pr­vi Sr­bin pra­vo­slav­ne vje­re ko­ji je ste­kao zva­nje dok­tor fi­lo­zof­skih na­u­ka. Nje­go­va di­ser­ta­ci­ja ob­ja­vlje­na je 1752. go­di­ne na la­tin­skom je­zi­ku. Go­vo­rio je nje­mač­ki, fran­cu­ski, ru­ski, ita­li­jan­ski, srp­ski, vla­ški, la­tin­ski i grč­ki.
Bio je šef po­li­ci­je (sin­dik) u Srem­skim Kar­lov­ci­ma. U Ru­si­ji je pro­veo vi­še od de­set go­di­na kao ofi­cir (ka­pe­tan, ma­jor i se­kund-ma­jor). U Cr­nu Go­ru se vra­tio 1767. go­di­ne, na­kon 30 go­di­na, kao ru­ski car Pe­tar Tre­ći, ili kao Šće­pan Ma­li. Že­nu i dvo­je de­ce osta­vio je u Ru­si­ji.
Ka­ko su ga vi­dje­li Cr­no­gor­ci? Jed­ni su tvr­di­li da je du­hov­no li­ce, dru­gi da je po­re­me­će­nog uma, dok su po­je­din­ci nje­go­vim ri­je­či­ma oda­va­li naj­ve­će pri­zna­nje, sma­tra­ju­ći ih uz­vi­še­nim. Mno­gi su bi­li pro­sto za­pre­pa­šće­ni nje­go­vim zna­njem je­zi­ka, na­ro­či­to grč­kog i la­tin­skog.
Da bi bio za­go­net­ni­ji, Šće­pan Ma­li je pi­sma pot­pi­si­vao ri­je­či­ma ko­je ni­ko ni­je mo­gao da ras­tu­ma­či: „Rud da­ni­ja, ili Pa­ne Iru­di­ja­ni­na”.
A u jed­nom neo­bja­vlje­nom ru­ko­pi­su na ita­li­jan­skom je­zi­ku za Šće­pa­na Ma­log pi­še: „Što se nje­go­ve spo­lja­šno­sti ti­če, već sam ra­ni­je na­gla­sio, ako se iz­u­zme je­dan mla­dež, ne­znan­če­vo li­ce u pot­pu­no­sti od­go­va­ra ca­re­vom por­tre­tu, a nje­go­va sta­rost od bli­zu 40 go­di­na sa­vr­še­no se po­kla­pa sa go­di­na­ma Pe­tra Tre­ćeg. Kad se pod­brob­no is­pi­ta ka­rak­ter jed­nog i dru­gog, ču­de­sno su isto­vjet­ni, ako isto­ri­ja o to­me ne la­že. Evo oso­bi­na ko­je sam uspio da usta­no­vim: re­li­gi­o­znost isto­vjet­na, pri­vid­ni mo­ral, du­bo­ka pro­nic­lji­vost, li­be­ra­lan duh, na­rod­ske ra­zo­no­de i naj­smje­šni­ji čud­ni po­stup­ci.”
Ar­hi­man­drit Ava­kum Mi­la­ko­vić, ko­ji se če­sto sa­sta­jao sa Šće­pa­nom Ma­lim, opi­sao je sa­mo­zva­nog ru­skog ca­ra na sle­de­ći na­čin: „Li­ce mu je bi­lo be­lo, iz­du­že­no; ko­sa sve­to­ru­sa; če­lo ši­ro­ko i is­pup­ča­no; oči sit­ne pla­ve, upa­le u gla­vu; glas pi­skav i na­lik na žen­ski; nos dug i ta­nak; usta ve­li­ka; sred­njeg ra­sta; su­vo­nja­vog iz­gle­da re­klo bi se žen­ski; nos dug i ta­nak; usta ve­li­ka; sred­njeg ra­sta: su­vo­nja­vog iz­gle­da re­klo bi se ima pre­ko 30 go­di­na... Po­ne­kad no­si nje­mač­ku, a po­ne­kad tur­sku ode­ću.” Ru­ski knez Dol­go­ru­kov o nje­mu je re­kao sle­de­će: „Dok je Šće­pan Ma­li bio go­spo­dar u ze­mlji u ko­joj je bi­lo sve­ga sa­mo ne re­da, čo­vjek ni­je smio ne­ka­žnje­no ubi­ti čo­vje­ka, ni­ti ugra­bi­ti tu­đu že­nu; ni­je smio usko­či­ti u dvo­ri­šte ili ku­ću svo­ga kom­ši­je da bi mu oteo kćer­ku i pro­dao je Tur­ci­ma, ni­ti je smio od­si­je­ca­ti gla­ve hri­šća­ni­ma da bi ih u Ko­to­ru pri­ka­zao kao tur­ske, ali je za­to smio i mo­gao no­si­ti na dla­nu zla­to i ta­ko pu­to­va­ti po ci­je­loj ze­mlji bez stra­ha da će mu ne­ko ba­ci­ti slam­ku na put. Sve je to po­sti­gao, i mno­go vi­še od to­ga, Šće­pan Ma­li, naj­ma­nji na svi­je­tu, do­bar sa do­brim, zao sa zlim, ma­li sa ma­lim, a ve­li­ki sa ve­li­kim.”
Gra­de­ći put kroz Crm­ni­cu ba­ru­tom je se­bi i iz­go­rio oči (ne­struč­no ru­ku­ju­ći mi­nom). Po­stav­ši sli­jep, za­tva­rao se u ma­na­stir­sku će­li­ju u Br­če­la­ma i ni­kog kod se­be ni­je pu­štao, dok se ni­je po­ja­vio ne­ki Grk ko­ga su Cr­no­gor­ci zva­li Stan­ko Kla­zo­mu­nja. Šće­pan Ma­li je po­zvao Gr­ka kod se­be, is­pi­tao ga o sve­mu i ob­ra­do­vao se što je u nje­mu na­šao po­u­zda­nog čo­vje­ka, ko­ji će mu zbog ovog po­lo­ža­ja mo­ra­ti bi­ti vje­ran. Na­re­dio mu je da uvi­jek bu­de po­red nje­ga. Čak se i no­ću za­tva­rao s njim u ma­na­stir­sku će­li­ju. Ste­kav­ši ta­kvo Šće­pa­no­vo po­ver­nje, Grk je jed­ne ve­če­ri usnu­lom sli­jep­cu od­re­zao gla­vu i od­nio je ska­dar­skom pa­ši za na­gra­du 1773. go­di­ne.
Ta­ko je okon­čao svoj ži­vot je­dan „car”, je­dan „kralj”, sa­mo­zva­nac, „šar­la­tan”, „ku­ka­vi­ca”, „Ste­fa­ni­no”, bra­đa­ga ili Šće­pan Ma­li, ili „Pu­sto­lov”, ka­ko ga, tu sko­ro, u svo­joj knji­zi na­zva je­dan naš mla­đi isto­ri­čar, ne zna­ju­ći da je on bio pr­vi srp­ski dok­tor fi­lo­zo­fi­je.
Đor­đi­je Ra­šo­vić
Be­o­grad